Prošlost uči sadašnjost da gradi budućnost.

Razvoj srpske kardiovaskularne hirurgije i hirurgije uopšte, neraskidivo je vezan za ime Prof. Vojislava Subotića.

On je bio ne samo veliki stručnjak, već i patriota, koji je 1876. kao lekar dobrovoljac učestvovao u Srpsko-Turskom, a potom 1885-1886 i u Srpsko-Bugarskom ratu.

Napustio je mesto asistenta čuvenog Edvarda Alberta u Beču, da bi 1889. godine postao načelnik hirurškog odeljenja pri Opštoj državoj bolnici u Beogradu (sada je to zgrada srpskog lekarskog društva). Tokom Balkasnkih ratova 1912-1913, pored ostalog, Prof Subotić je zbrinjavao i povrede krvnih sudova. To je za ono vreme bilo toliko uspešno, da je njegov rad objavio i eminentni britanski "Lancet", a najveći vaskularni hirurg tog vremena, Rudolph Mattas, o njemu je izuzetno afirmativno govorio. Tokom I svetskog rata, Prof Subotić je bio jedan od glavnih hirurga srpske vojske. Jedan je od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu (1920), njegov prvi Prodekan, osnivač i prvi upravnik fakultetske hirurške klinike, osnovane 1923. godine. Ova klinika je premeštena, 30-tih godina, u sadašnju zgradu I hirurške klinike.

Reorganizacijom hirurških klinika Medicinskog fakulteta, u periodu neposredno posle drugog svetskog rata, 1946. godine, osniva se II hiurška klinika Medicinskog fakulteta, koja nastavlja tradicije IV hirurške klinike za ratnu hirurgiju.

Klinikom je od osnivanja rukovodio Prof. Vojislav Stojanović. Sve do 1985. godine, u II hirurškoj klinici su ravnopravno razvijane kardiovaskularna, abdominalna, endokrina, plastična i urgentna hirurgija. U svim ovim oblastima radili su izuzetni stručnjaci, koji su u domaću hiruršku praksu uveli brojne novine. Eksperimentalna hirurška laboratorija II hirurške klinike, bila je mesto gde su mnogi hirurzi sticali dragocena praktična i istraživačka iskustva. Za izuzetne zasluge u nacionalnim i međunarodnim okvirima, Prof. Stojanović je 1958. godine odlikovan Ordenom Legije Časti od strane Šarla De Gola.

Kardiovaskularne hirurške procedure su veoma često uvođene samo nekoliko godina posle njihove svetske premijere. Prva kardiohirurška operacija u II hirurškoj klinici (perikardektomija) izvedena je 1946. godine. John Gibbon je 1953. godine izvršio prvu korekciju urođene sčane mane (ASD) u uslovima ekstrakorporalne cirkulacije, a samo 7 godina nakon njega, istu intervenciju je u II hirurškoj klinici uradio i Prof. Voja Stojanović.

1965. godine je hirurški tim Prof. Isidora Pape na VMA, je ugradio prvu mehaničku valvularnu protezu na aortnoj poziciji, u Srbiji. Pre ovih intervencija, rađene su operacije na zatvorenom srcu (komisurotomije) i velikim krvnim sudovima (koarktacije, podvezivanja ductus arteriosusa).

Prof. Borislav Vujadinović je uradio prvi aorto-koronarni bypass 1975. godine. Ovo je bila prva operacija te vrste u Srbiji. Prof. Josip Sokolić, je na VMA uradio prvu operaciju po Bentallu 1984 godine, a nakon odlaska sa VMA, stečena iskustva je iskoristio i uradio prvu transplantaciju srca u staroj Jugoslaviji.
Osam godina posle Kunlina (1948.) urađena je prva infraingvinalna arterijska rekonstrukcija (Prof Vujadinović, 1956).

Tako je započela ekspanzija rekonstruktivnih vaskularnih procedura na durgoj hirurškoj klinici.

Prof. Đani Popović na Dedinju, Prof. Petar Petrović i Doc. Ivan Fajgelj u Novom Sadu, postavljaju čvrste temelje kardiovaskularne hirurgije u svojim sredinama.

Kardiovaskularna hirurgija u Srbiji, od tada napreduje krupnim koracima.

Prvi pejsmejker u Srbiji je ugrađen 1965. godine od strane Prim. Dragojuba Adamova.

Nakon inicijalnih iskustava sa PM tehnologijom, u okviru II hirurške klinike formiran je Pejsmejker centar, koji prati savremena zbivanja u ovoj oblasti i uvodi nove tehnologije u lečenju poremećaja srčanog ritma i elektrostimulacije kičmene moždine.

Prvi defibrilator je implantirao Akad. Prof. Milan Đorđević, 1986. godine. Kao i u prethodno pomenutim oblastima kardiovaskularne hirurgije, verujem da bi utemeljivači pejsmejker tehnologije bili zapanjeni današnjim dostignućima njihovih učenika.

 

Zakoračivši u novi milenijum, u doba elektronike i genetike, zaneseni brzinom življenja i rada, nikada ne smemo zaboraviti da pripadamo jednoj velikoj porodici, sa svetlom tradicijom.